Tradicionalna (klasična) astrologija

Astrolog Nataša Karalić Koprivica

www.natasakaralic.com

> English

Astrologija između vere i gnoze

Astrologija je disciplina divinacije. Šta sa tim, to se podrazumeva...mnogima će prvo pasti na pamet. Ipak, kada za nešto pomislimo upravo to, da je konstatacija primarne karakteristike izlišna, da bi do kraja bili sigurni koliko znamo o nečemu za šta verujemo da smo savladali do nivoa visoke ekspertize, valja nam zastati i vratiti se na početak. Pitanje početka nekog znanja je nesumnjivo najproblematičnije pitanje savremenih astrologa i dok verujemo da sve bolje i sve više ovladavamo materijom povremeno se, najčešće iz drugog plana, jave pitanja koja nedvosmisleno dokazuju da mi, zapravo, o astrologiji ne znamo mnogo. Ne tako davno suočila sam se sa vrlo grubim negodovanjem jednog svog učenika zbog zadatka koji je dobio od mene, a koji je za predmet imao prepoznavanje aristotelijanske simbolike u astrološkom radu Gvida Bonatija. I dok je meni nekoliko prepiski bilo potrebno da objasnim da se ne radi o mom ličnom hiru, potrebi da se napravim važna i uzvisim pred svojim učenikom, isti je rešio da me ubedi da ovakav pristup astrologiji nije neophodan i da samo nepotrebno komplikuje i vremenski produžava izučavanje astrologije. Ovo ubeđivanje traje još uvek, ali zadatak je, ipak, na moje insistiranje i zadovoljstvo, napisan i to iznenađujuće uspešno obzirom na intenzitet protivljenja. Da, Aristotel, a još više Platon i Pitagora jesu prvi preduslov za metodološko izučavanje astrologije iz jednog jedinog razloga koji se tiče činjenice da ono što nazivamo tradicionalnom astrologijom danas nije ništa drugo do primenjana filozofija klasičnog i helenskog grčkog perioda. Da bi razumeli razlike u metodološkom pristupu Klaudija Ptolomeja i Vetija Valensa recimo nije dovoljno da čitamo njihova astrološka dela već pre toga (a to je daleko teži posao) moramo doći do jasne predstave o tome kako su ti ljudi razmišljali, zašto su razmišljali na tako specifičan način, kako su se obrazovali i pre i iznad svega u šta su verovali. Bez vere i razumevanja onoga što, kada prevedemo Bonatijeve reči, najviše liči na neku vrstu introspektivne kontemplacije i ritualno uvođenje u više sfere, problem današnjih tumača ovih stvari postaje činjenica da savremenim duhom pristupaju antičkim stvarima, a tako nešto je moguće samo sa fenomenološkog nivoa, ne i nivoa primene jedne discipline. Jednostavno rečeno, tradicionalni astrolog ne može se biti bez da se pristojno poznaje i razume vreme i kulturno nasleđe starih pisaca, filozofija koja je oblikovala učenjački um toga doba i vera na kojoj se ova divinacija bazirala u grčko doba kao i razlika u poimanju Boga između Klaudija Ptolomeja recimo i Mašalaha ili Bonatija. Prvo što će mnogi moguće pomisliti jeste da Ptolomej o Bogu nigde i ne govori i to će biti posledica još jedne činjenice. Današnji astrolog ne razume istinu koju je konstatovao, ali o kojoj nije dublje razmišljao, istinu koja oblikuje predstavu o nebeskoj nauci kao integralnoj celini između onoga što Ptolomej definiše kao sredstvo kojim se otkriva mehanizam nebesa i sredstva interpretacije tog mehanizma, odnosno celinu između antičke astronomije i astrologije. I kako se uvek počinje od ove prve (to se podrazmeva i zato nigde nije navedeno u astrološkim udžbenicima toga doba jer je predstavljalo apsolutno obaveznu prethodnicu) i kod Klaudija priča o Bogu iznesena je u Almagestu, prvom delu integralne celine koju mi danas svodimo na Tetrabiblos. Tetrabiblos se bez Almagesta neće razumeti kako treba. U antičkoj Grkoj inicijalna podela znanja i veština bila je dihotomna. Znanje i veštine delile su se na teorijske i praktične. U okviru teorijskih filozofija (generički pojam za sistem znanja) sistematizovane su, prema predmetu istraživanja, teologija, koja izučava oblast nepromenljivih i neopazivih stvari, matematika, koja istražuje nepromenljive i opazive stvari i fizika, koja za predmet ima sferu promenljivih i opazivih kategorija. Astrologija-astronomija pripadala je 2. grupi filozofija jer njen predmet pripada zvezdama nekretnicama i zvezdama lutalicama čija je ontološka priroda nepromenljiva i perceptibilna. Ono što je promenljivo ne može se pouzdano saznati baš kao ni ono što je neperceptibilno i zato je astrologija savršen put saznanja prema Ptolomeju, zato jer njen predmet objedinjuje dve bolje osobine relevantne za spoznaju, nepromenljivost i opazivost. Kao i svi misleći ljudi u evropskoj antici i Klaudije je razmišljao u konceptima univerzumske hijerarhije i uređenosti gde se jedna kvalifikacija argumentuje prema opozitnoj. Ptolomej je, u svojoj inicijalnoj premisi, aristotelovac više nego bilo šta drugo iako mu se upravo ova karakteristika danas odriče od strane mnogih interpretatora njegove misli. Njegovo razlikovanja sublunarnog i kvarljivog dela univerzuma i dela koji pripada nepromenljivom kvalitetu nebeskih tela je Aristotelova  ideja koji je čovekovu dimenziju postojanja pozicionirao prema zakonima stalnih kretanja koji se razlikuju od kvaliteta kretanja viših kosmičkih sfera. Kretanje je to koje proizvodi kvalitete iz sublunarnog medijalnog prostora koji pripada elementima preme njihovoj hijerarhiji, od vatre, preko vazduha, vode do najniže zemlje. U tom kretanju i okretanju elementalnih sfera niža od više preuzima primarni kvalitet prosleđujući ga ka manifestaciji pa tako vazduh od vatre pozajmljuje toplotu da bi vlagu prosledio vodi itd. Do kraja svojih izlaganja Ptolomej je dosledno aristotelovac nižeg mističnog opsega tako svojstvenog Platonu. Taj aristotelijanizam naročito se vidi u prezrivosti prema svemu u astrologiji što nema astronomsku prethodnu referencu. Tako, recimo, numerički osnov egipatskih termina je kritika tako svojstvena aristotelovskom načinu razmišljanja baš kao i prihvatanje lunarne faze za važniju referencu od numeričkog luka rastojanja. Ovo drugo je platonistička, konkretnije njemu vrlo bliska pitagorejska filozofska ideja, prema kojoj su forme samo niža bića manifestacije. Odgovor na pitanje zašto Ptolomej odbacuje sumnjive uticaje Egipćana, zašto ne relativizuje tačku fortune i zašto samo nju pominje leži u njegovom ličnom filozofskom opredeljenju koje je bliže Aristotelu nego Platonu. Kod Valensa, recimo, astrološki duh je mističniji, simboličniji, on je često okultan i zato bliži ovom drugom od dva najuticajnija filozofa. I Ptolomej i Valens su astrolozi vremenski i kulturološki bliži izvoru svih relevantnih ideja i između njih je distinkcija jasnija. Što kasnije idemo u istoriju posle njih ove se razlike gube na način na koji će ih oblikovati abrahamske religije i o tome kasnije u tekstu. 

Vratimo se divinaciji kako bi razumeli šta to, zapravo, znači. Divinacija je reč koja etimološko značenje vuče iz latinske reči divinare koja se često prevodi kao “biti inspirisan Bogom” i koristi se za sve veštine kojima se ostvaruje pokušaj da se stekne uvid u predmet istraživanja uz pomoć okultnih ( širokim populističkim masama nepoznatih) pravila i rituala. Već na prvom koraku jedne od nekoliko mogućih definicija astrologije nailazimo na kršenje preduslova oklutnosti jer se astrologija danas bukvalno širi internetom kao recept za mafine ili kakva dnevnopolotička priča. Na više mesta u astrološkoj literturi stoje  jasni uputi da se olako ovim stvarima ne sme pristupati i da se iste ne daju tek tako publici bez kontemplativne i sholastičke uvertire. U sistematizovanju divinacija astrologija zauzima najviši nivo koji je odvaja od divinacije znamenja i postavlja u hermetičku grupaciju visokih okultnih znanja koja su se iz prostih divinacija razvila u pravcu vrlo sležene metodološke šeme i predmetne filozofije. Ovde, naravno, dolazimo do druge stanice na putu sticanja znanja o astrološkim počecima. Hermetizam je pozna faza u razvoju ove discipline i njemu je prethodila  nekoliko vekova duga faza genetliaološke i horoskopske astrologije sa kojom je i počela istorija grčke astrologije. Ovoj fazi prethodila je duga istorija vavilosnke prve, protoastrologije nebeskih znamenja. Dakle, astrologija je starija od hermetizma, ali hermetizam je taj koji je astrologiju digao na nivo visoke duhovne discipline jer predstavlja završnu fazu u njenom razvoju  koji počinje od divnacije znamenja, preko horoskopske astrologije grčke astronomije do matemtičke (platonističko-pitagorejske) astrologije mističnih divinacija. Posle ovoga astrologija se veoma dugo, nešto više od 1000 godina, zaustavlja u svom razvoju prema okvirima monoteizma koji zadržava metodološki miks svih prethodnih faza, ali predmetno postaje vrlo, vrlo specifična, neodređena i ambivalentna. Ta relativnost predmetnog nasleđa antike zauvek će astrologiju opredeliti kao okultnu veštinu, poreklom blisku monoteističkim religijama, ali duhom njima sasvim stranom i neprijateljskom.

Priscila teologija

Priča o hermetizmu seže dalje u istoriju od formalnih izvornih referenci razvijenog helenizma. Sama reč razvijena je iz grčkog prefiksa herm za koji lingvisti tvrde da je u jezičkoj upotrebi bio bar tri veka pre početka helenske epohe. Osnovni pojam u preklasičnom grčkom jeziku odnosio se na kameni stub koji je korišćen u divinacijskim ritualima. Ime Hermes, u to najranije grčko doba, odnosilo se na bilo koje božanstvo, ne i specifičnog boga kao u razvijenom helenizmu, pa tek od 2. veka nove ere ovo ime počinje da se dovodi u vezu sa bogom znanja i umeća. Hermetizam se danas definiše kao skup izvorno različitih filozofskih i verskih uverenja baziranih na pseudopisanim versko-filozofskim izvorima. Najznačajniji među njima svakako je Corpus Hermeticum, zbirka sinkretičkih paganskih verovanja mediteranskog basena. Samo delo izvorno je sadržavalo 17 posebnih celina pisanih u, za Grke, vrlo specifičnoj i popularnoj formi dijaloga između glavnog aktera Hermesa i niza drugih s tim što sama struktura izloženih dijagola otkriva finu hijerarhiju prenosa i derivacija znanja od prvog izvora, Boga samoga (Poimandresa), preko niže kosmičke reference Hermesa, do još niže koju poznajemo pod nazivom Asklepije i njegov sin Tot. U poznoj antici hermetizam se integriše u ranohrišćanske pokrete koje istorija danas objedinjuje pod nazivom gnosticizam. Gnosticizam nije ništa drugo do pokušaj da se mlada hrišćanska religija pomiri sa antičkim nasleđem. Ova težnja preživela je vreme do današnjice, a sama borba između Crkve i jeresi postaće glavna posledica iste. Hrišćani hermetisti ili hrišćani platonisti bili su značajan faktor pokretanja renesansnog točka i jedan deo ovog pokreta inspirisan je uspavanom, ali ne i uništenom težnjom za integracijom hrišćanstva i antičke hermetičke misli. Imena poput Marsila Fićina, Kampanele, Đovanija Mirandole najpoznatija su u vezi sa ovim. Osnovno verovanje ovih hrišćana bilo je da je Trostruki Hermes bio paganski, prehrišćanski prorok koji je predvideo pojavu hrišćanstva inspirišući čovečanstvo bazičnom teologijom koja se javlja u svim religijama i koju je Bog, u nizu proroka, jednom davno preneo i Hermesu. Osnova ideja hrišćana platonista preživela je kao inspiracija o jednoj zlatno idejnoj niti koja povezuje religijske kulture različitih epoha i geografija. Ta nit na sebi drži i astrologiju kao integralni deo hermetičkog paganskog nasleđa. Mistični naziv ‘’tri puta veliki Hermes’’ odnosi se na tri najviša nivoa univerzalnog znanja i poznanja. Ta tri nivoa najviše mudrosti jesu alhemija, astrologija i divinacijska magija. Drugi izvor objašnjava ovaj naziv preko veze sa hrišćanskom doktrinom o trojedinom Bogu i prorokovom pohvalom božanske trojnosti. Prema Hermesu jedna je Božanska priroda u trojnosti. U skladu sa trojnošću Božanske ličnosti ustrojena je i struktura hermetičke gnostičke mudrosti. Na njenom vrhu stoji alhemija kao introspekcija vrhovnog Sunca u procesu ljudske individuacije. Alhemija uvodi čoveka u najvišu tajnu kroz supralunarni svet. Srednji nivo pripada astrologiji ili introspekciji Meseca i ista, kao manja misterija, predstavlja otkrivanje najviše tajne kroz simboliku sublunarnog sveta. Na najnižem nivou stoji magijska divinacija koja se prema nekim hrišćanima platonistima deli na crnu (getijsku) magiju i teurgiju, belu magiju. Crna magija najviših znanja bazira se na prizivanju demona, teurgija na prizivanju anđela. Traganje za objašnjenjima ovog verskog i mističnog pokreta, koji vremenski malo prethodi, ali se i razvija uporedo sa hrišćanstvom, dovešće nas i do vrlo jednostavnog definisanja hermetizma kao prikrivenog panteizma. Iako otkriva Boga kao opsolutnu istinu hermetizam ceo univerzum percipira kroz participaciju Boga samoga i delova njegovog velikog dela. Platonova filozofija, sasvim sigurno, jeste glavna inspiracija ovome. Ipak, sama činjenica definisanja univerzalne participacije nije dovoljna da navede na nesumnjiv zaključak o panteizmu u hermetičkoj religiji jer razdvajanje sublunarnog od viših svetova upućuje na neprikosnovenu hijerarhiju koja, uprkos simpatičkoj povezanosti njenih delova, funkcioniše samostalno. Ovaj, slobodno se tako može okarakterisati, aristotelijanski impuls u pretežno platonističkom hermetizmu, čini stvari u vezi sa njim ambivalentnim i do kraja nejasnim i nedefinisanim. Sama činjenica da jedan od njegovih idejnih postulata predstavlja drevno učenje o elementima, i to o pet elemanata, isključuje panteizam iz njegove suštine. Aristotel je taj koji je kvintensenciju uveo kao element bitno drugačijih karakteristika od četiri sublunarna, kvarljiva i mešanju sklona elementa. Sve sfere iznad Meseca ne podležu mešanjima ove vrste i nisu sačinjene od iste tvari. Kvintensencija je materijal viših sfera čija je priroda bitno drugačija i čija su kretanja nezavisna i nepromenljiva.

Ono što hermetizam veoma udaljava od hrišćanstva jeste verovanje u eshatološki kraj. Metamsomatoza (metampsihoza) jeste hermetičko verovanje u cirkuralnu egzistenciju duše do oslobođenja od uslovnih stanja i egzistencije. Hermesove reči:‘’Kroz koliko tela mi moramo proći, na koliko demonskih zastanaka naići, na koliko zvezadnih stanica sići, pre nego što stignemo do njega samoga...’’jasno ukazuju na eshatološko poimanje hermetizma. Ipak, upravo ovaj deo u vezi sa sudbinom duše, sa druge strane, čvrsto povezuje hermetizam i abrahamske religije.

Duh, duša i telo

Reference tradicionalnih astroloških izvora nedvosmisleno upućuju na dublju religijsku i mističnu prethodnicu ovog znanja. Arapske tačke, najmističniji i najmanje razumljiv deo astrološkog nasleđa, danas predstavljaju esenciju eshatološke strane astrologije i jedinu stvar koja astrologiju ‘’uzdiže’’ iznad nivoa ‘’manje misterije’’ za koju je karakteristično da ne upućuje  na prevazilaženje čovekovog kosmosa. Suština priče o arapskim tačkama nikako nije deo njenog obaveznog  predmeta i razlog za ovakav zaključak krije se u prikrivenoj i mističnoj ideji o sedam hermetičkih lotova afirmisanih od strane Pavla iz Aleksandrije. I dok sve površne rasprave na temu formalnog izvora ovih uputa, tehnikalija oko njihovog izračunavanja i načina na koji nam iste valja integrisati u interpretaciji jedne horoskopske karte, počinju i okončavaju se na pomenutim temama, prava, duhovna suština ovih ‘’stvarčica’’ nije uopšte toliko okultna i nama danas nedostupna kako se povremeno o tome govori. Ta suština je relativna baš kao i astrologija sama i ta se relativnost određuje prema kapacitetu i formi duhovnog pripadništva samog astrologa. Ovde počinje najvažnija priča o tome da astrologija nema duh sve dok joj astrolog isti ne udahne, jer simbolika ontoloških principa, na kojima se predmetno bazira ova veština, postoji izvan apsolutnog vrednosnog okvira koji se popunjava tek u manifestaciji kroz percepciju simbolike od strane čoveka. Hermetički lotovi jesu astrološki faktori duševne esencije koja postoji samo u vezi sa ljudskim natalom, a kako se mogu tumačiti zavisi isključivo od verske pripadnosti tradicionalnog astrologa. U tom smislu, tradicionalna astrologija nije moguća u primeni od strane astrologa koji se intimno nije odredio prema ovim stvarima. Tako, nije dovoljno samo poznavati filozofske i religijske prilike prostora i vremena u kome se tradicionalna astrologija uobličila već je, pre svega, neophodno da postoji istinska i intimna, duhovno jasna odrednica samog astrologa. Iz perspektive većine ljudi koji danas pokušavaju tradiciju da primenjuju u praksi ovako nešto, ne samo da nije potrebno već nije ni dostupno njihovom prepoznavanju. Brojne rasprave na temu finih metodoloških doterivanja i varijanti gube smisao izvan čvrstih okvira definisane i opredeljene duhovne reference. I to ne bilo kakve reference istočnjačkog ili modernog tipa, već jedne od nekoliko koje se vezuju za zapadnu ezoteričnu tradiciju i to su: grčka aristotelijanska i platonistička filozofija, helenski hermetizam sa hermetizmom mediteranskog basena, gnosticizam i abrahamske religije (judaizam, hrišćanstvo i islam). Izvan ovih okvira tradicionalna zapadna astrologija nije moguća u primeni. Ovakav zaključak nameće imperativ definisanja ličnog filozofskog i religijskog opredeljenja savremenog astrologa tradicionalne orjentacije. Neodređenosti u vezi sa ovim rezultiraće odsustvom uspešne divinacijske prakse. U ovome leži sva mudrost ispravnosti ovih ili onih metoda iz astrološke tradicije jer duh je taj, a ne metod, koji obezbeđuje divinaciju. Astrologija nije nauka i kao takva laboratorijski se ne može proveravati. Koju god metodu da koristi astrolog će biti onoliko uspešan u predviđanju koliko je svestan sopstvenog duhovnog kapaciteta i oblika. Odsustvo prvog posledica je nepostojanja drugog. U ovome leži i odgovor na pitanje kako je moguće do istih astroloških predikcija doći uz primenu potpuno različitih tehnika i pravila.

Da se vratimo pojmovima iz podnaslova. Postojanje specifičnih hermetičkih tačaka sa nazivima duha, duše i ontoloških vrlina upućuje na dublju ezoterijsku tradiciju helenske astrologije. Razumevanje razlike između duše i duha od esencijalne je bitnosti za tumačenje ovih tačaka u praksi. Dva su osnovna moguća stava u vezi sa postojanjem i poreklom duše u zapadnoj tradiciji. Traducianizam je teorija prema kojoj duša ne postoji nezavisno niti pre tela samog. Nastaje začećem i čini celinu sa telom. Deo inspiracije za ovakvo viđenje potiče od Aristotela koji je dušu definisao kao pojam i formu, ne i materiju. Supstancija je, prema njemu, trojaka i čine je forma, materija i spoj ova dva. Materija u supstanciji je njena mogućnost, a forma njen cilj, njena svrha, njena entelehija. Kako se živa bića sastoje iz oba duša se razume kao entelehija tela, a ne obratno i zato ne postoji telo bez duše niti duša bez tela.

Prema drugoj, kreacionističkoj, od dve moguće teorije, Bog dušu stvara po začeću tela. Varijanta ove ideje je ideja o preepohalnoj egzistenciji duše prema kojoj je Bog sve duše istovremeno stvorio, ali ih je pojedinačno povezao sa telima u vreme začeća. Prema ovom verovanju postoji neka vrsta nebeskog skladišta duša koje se pojedinačno reinkarniraju.Vrlo blisko ovom shvatanju je i staro vavilosnko verovanje prema kojem duša prolazi kroz planetarne sfere na putu ka zemaljskom telu u procesu tzv. descenzije i kroz koje se, u obratnom smeru, vraća preko procesa ascenzije. U ‘’O republici’’, šestoj knjizi ovog dela pod nazivom ‘’Şcipionov san’’,Ciceron opisuje ovaj proces. Prolazeći planetarne sfere duša dobija astralno telo (najčešće poptuno pogrešno interpretirano u savremenim pseudoreligijama) koje se sastoji iz niza kvaliteta i nagona koji se umnožavaju u procesu descenzije. Kvalitet tog astralnog tela, njegova forma, odnos vrlina, strasti i opterećenja sumblimira se i svodi u trenutku rođenja. Prva sfera pripada Saturnu koji dušu opterećuje i kvalifikuje kontemplativnim kapacitetom. Sledi Jupiterova stanica koja dodeljuje egzekutivne i afirmativne vrline. Mars dušu ‘’obogaćuje’’ hrabrošću i aktivnim impulsom, Sunce joj daje imaginativnu moć, Venera osećajnost i čulni kapacitet, Merkur verbalni izraz i racionalnu percepciju. Na poslednjoj sferi Meseca duša uobličava svoju telesnost i definiše konačni kapacitet ovozemaljskog življenja. Mesec tako nosi primarnu ulogu u čitavoj astrologiji i obavezan je faktor ‘’doterivanja’’ svih ostalih, pojedinačnih i planetarnih faktora. Proces ascenzije, opisan u prvom delu Corpus Hermeticuma, jedina je hermetička eshatološka referenca. Kako bi se duša vratila punoći i čistoti svog božanskog porekla ona se mora osloboditi pozajmljenih kvaliteta i astralnog tela.  Prvo čega se oslobađa jeste materija telesnog tela, a poslednje što ostavlja na povratnom putu je astralno telo kao osnov primanja planetarnih kvaliteta. U tom procesu posle smrti i odvajanja od tela duša se oslobađa svog osnovnog elementa (temepramenta) koji na sebe preuzima njegov anđeo čuvar (vladar geniture ili almuten natala, odnosno, dispozitor istoimene hermetičke tačke). Posle ovoga započinje drugi nivo ascenzije. Na lunarnoj sferi duša se oslobađa osećajne varijabilnosti, na Merkurovoj greha zlobe, na Venerinoj žudnje, solarnoj ega i strasti za dominacijom, Marsovoj agresije i srdžbe, Jupiterovoj strasti za bogaćenjem i Saturnovoj laži. U procesu ascenzije akcenat je na gresima i manama dok je proces descenzije shvatan više kroz obogaćenje vrlinom. Ipak, sam proces uzdizanja ni izbliza nije lagan i automatski kako se to na prvi pogled može učiniti. Vrlo često duša nije u stanju da se oslobodi jedne ili više planetarnih fakultativnosti zbog čega se neminovno vraća na Zemlju kroz novo rođenje. Ovaj platonistički eshatološki momenat nije prihvatan kod svih tradicionalnih astrologa, naročito ne od aristotelovaca. U tom smislu da se razumeti Ptolomejevo izbegavanje ovog dela astrološke prakse i insistiranje isključivo na fortuni. Tako, dok je proces descenzije relativan, u zavisnosti od ličnog stava astrologa prema pitanju egzistencije duše, proces ascenzije se nameće kao obavezan u prihvatanju od strane astrologa bio on aristotelijanske ili platonističke orjentacije. U vremenima posle hrišćanstva na ove se stvari gledalo iz perspektive nativne religije. Zaostatke ideje o ascenziji duše imamo kod onih pravoslavnih teologa koji veruju u predanje o mitarstvima, vazdušnim zastancima kroz koja duša, posle smrti, 40 dana prolazi.  Tih mitarstava ima 22 za razliku od osnovnih 7 hermetičkih, ali ako u obzir uzmemo činjenicu da svaka planeta pokriva na desetine mogućih osobina i specifičnosti ova se diferencija lako može razumeti. Tesno vezana sa ovim je i priča o 7 vrlina i 7 grehova, a u vezi sa 7 planeta tradicionalnog kosmosa. Eshatološka razlika između hermetizma i hrišćanstva sadrži se u razmevanju konačne sudbine duše koja je u hermetizmi relativizovana i cirkularna, a u hrišćanstvu definitivna i jednosmerna. Sagledavajući celinu jednog natala, iz platonističke i hermetičke perspektive, planete  u natalu bi odgovarale descenziji duše, onome što podrazumevamo pod sudbinom, kapacitet svake ontološke vrednosti koja se afirmiše kroz razvoj ličnosti, a hermetičke tačke opisuju proces ascenzije posle smrti, neku vrstu horoskopa smrti i eshatološke sudbine duše. Iz perspektive astrologa koji sebe opredeljuje kao hrišćanina, tumčenje arapskih tačaka je nedopustiv momenat. U suštini, nemoguće je biti pravoverni hrišćanin i astrolog. Hrišćanstvo je daleko bliže aristotelijanskom poimanju veze između duše i tela jer se oni stvaraju istovremeno i čine celinu. Preepohalna egzistencija nije moguća pa, samim tim, ni sudbina. Iako ne negira kosmologiju u celini, hrišćanstvo, priznajući hijerahiju svetova, istovremeno odriče simpatičku povezanost istih. Kako gore- tako i dole nije ideja imanentna ovoj religiji jer veza između ‘’viših’’ i ‘’nižih’’ predela ne postoji na ovakav način. Iz ovoga proističe i neminovni zaključak o nepostojanju sudbine u antičkom smislu te reči. Iako se o ovome može povelika rasprava sa kontraargumentacijom povesti ovom prilikom to neće biti učinjeno zbog obimnosti teksta. Dualnost hrišćanstva nije simetrična poput dualnosti filozofske i paganske njegove prethodnice. Bog antičkih filozofa, iako definisan i priznat, nije personalizovan kao bog abrahamskih religija. Iz takve relativizacije rađa se i relativizacija samog duhovnog kvaliteta vernika. Na kraju, starozavetni navodi nedvosmisleno upućuju na istinu koju i gnostički izvori priznaju za takvu, a koja se tiče objave prema kojoj svako znanje i predviđanje potiče od demona (palih anđela). Divinacija bilo koje vrste jeste predviđanje budućnosti i otkrivanje sakrivene prošlosti ili sadašnjosti. Biti pravoverni hrišćanin nije moguće ukoliko se određenom veštinom pristupa ovim stvarima, ali jeste moguće biti hrišćanin platonista poput Mirandole ili Fićina. Na kraju, nikako nije moguće biti tradicionalan astrolog i nemati definisan religijski stav i to ne samo u racionalnom delu bića već i srčanom. Ovo drugo je, moguće, i bitnije za jednog hrišćanina. Način na koji će neko pokušati da pomiri pagansku divinaciju i hrišćanina u sebi je stvar celoživotne bitke i ono što niko ko se tradicionalnom astrologijom bavi sebi ne sme da dopusti je da svoj životni put okonča bez da je ovoga svestan i bez da je makar tu bitku započeo. Razrešenje je imperativ puta kojim se mora ići i kojim su prolazili svi tradicionalni astrolozi od ustoličenja Crkve (ne i pojave hrišćanstva) do 18. veka. Lilijeva ‘’hrišćanska’’ u naslovu je tek naznaka ove intimne borbe i samodeklarisanja.

Razlika između duha i duše, definisana u astrologiji, opravdana je i u drugim duhovnim tradicijama. U Novom zavetu ovi se pojmovi jasno diferenciraju. Grčka reč psyche i reč pneuma nemaju jednako značenje. U Hebrejima 4,12 stoji: ‘’Uistinu je živa i delotvorna reč Božija. Ona je oštrija od svakog dvoseklog mača i prodire do rastavljanja duše i duha...’’ Duša je ono što je imanentnije specifičnostima rođene ličnosti, besmrtni deo čovekovog bića koji ga povezuje sa telesnim i zemaljskim, čulni deo večnog entiteta. Duh je drugi deo te besmrtne esencije, poptuno oslobođen sublunarnih kapaciteta i fakultativnosti, čista vertikalna esencija koja ga održava na vezi sa Tvorcem ili idejnim predelom iz Platonove vizije. Duh je muški, duša ženski deo ljudske besmrtnosti, ono što preživljava ličnost i može ili ne mora (u zavisnosti od verovanja) postojati pre nje. Za razliku od čoveka životinje imaju dušu, ali nemaju duh zbog čega večna celina ne postoji pa je i duševni deo smrtan kod životinja prema hrišćanstvu. Prema nekim verovanjima čovekova uloga je, ne samo u tome da iskupi pad svoje vrste kroz svoje lično iskupljenje, već je pod duhovnom obavezom iskupljenja cele prirode, onog njenog dela koji je smrtan u konačnici, a koji je pao zbog Adamovog greha poznanja. Ljubav koju ljudi osećaju prema životinjama može se razumeti kao nesveni impuls njegovog duha.

U Platonovom spiritizmu ontološki dualizam sveta ideja i materijalnog sveta odražava se na svim nivoima pa i na psihološkom. Prema njemu duša se definiše kao samosvojno kretanje koje je izvor svih kretanja zbog čega je u hijerarhiji iznad tela i upravlja njime. Za razliku od Aristotela i hrišćanstva duša prethodi telu i određuje ga. Prema učenju koje su prvi afirmisali Pitagorejci duša je trojna, sačinjena od umnog, voljnog i nagonskog dela. Jedino umni deo duše je imanentan čovekovom biću i predstavlja vrhovno, besmrtno i božansko načelo duše. Voljni i nagonski delovi su propadljivi kao i telo i jedino je umni deo taj koji je večan. U ovom Platonovom vrhovnom delu duše prepoznajemo duh iz biblijskih pisanja. Prema telu umni deo je povezan sa glavom, voljni sa grudima, a nagonski sa pojasom i trbušnim predelom. Iako se njegovi argumenti mogu napadati sa solidnog logičkog nivoa značaj ovog filozofa za formiranje onoga što u ovom tekstu nazivam astrološkim duhom je neprikosnoven. Hermetički lotovi predstavljaju eshatološki astrološki simbolizam spušten na nivo primene u pokušaju onako kako su to, Platonom inspirisani, pisci drevnog sveta razumeli i objasnili. Corpus Hermeticum na prvom mestu. Izlažući argumente u prilog tvrdnji o besmrtnosti duše Platon kreće od, za Grke vrlo tipične argumentativne forme. Prva je poređenje suprotnosti gde kaže da iz zaspalog nastaje budno i obratno, iz suprotnog se rađa suprotno, život i smrt jesu suprotnosti pa kako iz života nastaje smrt s toga sledi da iz smrti mora nastati život.Veza ove ideje i simbolizma planetarne hijerarhije i poretka je vrlo direktna. Saturn se tako jednako dovodi u vezu sa rođenjem, otelotvorenjem i smrću. Prema mundanom sledu Saturn vlada ascendentom i osmim znakom od njega. Smrt i život su jedno drugom izvor. Drugi njegov argument tiče se vrednosnih sudova i znanja o apsolutnim vrednostima koji ljudi donose u procesu komparacije stvari. Kako apsolutne vrednosne norme ne postoje u opažajnom, čulnom svetu, mora biti da je duša takva merila pokupila u preegzistenciji. Reminiscencija duše obezbeđuje vrednosni sud svakome od nas. Treći njegov argument je argument isključivanja jer ako prihvatimo jednu ideju kao stvarnost njeno postojanje isključiće njoj suprotnu ideju pa kako duša predstavlja integralni deo ideje života ona ne može biti i deo ideje o smrti.

Jedan bog ili dva

Čvrsto vezan za antičku filozofiju i hermetički kulturološki pokret je i gnosticizam. Gnosis- znanje, reč koja, sama po sebi, u osnovi definiše ovaj termin. U suštini gnosticizam je skup varijanti verovanja i verskih praksi ranog hrišćanstva i drugih religija koje povezuje duh helenizma. Zajedničko svim varijantama ovog pokreta s početka nove ere jeste učenje o afirmaciji gnoze koja se prihvata kao ezoterično, ne svetovno, učenje i koje vodi ka izbavljenju duše i oslobođenju od materije. Osnova ovih verovanja sadržana je u ideji o kosmološkom rascepu između dobra i zla i dihotomnoj podeli na materiju i duh koju je razdvojio medijalni posrednik Demijurg, drugi Bog Platonovog univerzma. Platonizam je primarni pokretač gnostičkog duha koji se razvijao kroz sinkretičke momente različitih kultura. Sam Demijurg javljaće se u likovima Ahrimana, Adama Kadmona, Satane, Semujela...Prema kvalitetu kosmološkog dualizma gnosticizam može biti radikalan, kada se principi dobra i zla postavljaju na ravnopravne osnove. U večitoj borbi svetlosti i tame delovi svetlosti bivaju zarobljeni u tami pa je svrha materijalnog postojanja u oslobođenju i razdvajanju ova dva principa u čistoj dihotomiji sa prevagom prinicpa dobra na kraju epohe. Manihizam i zoroastrizam su nosioci radikalnog gnosticizma. Ublaženi dualizam dva principa ne postavlja na ravnopravne osnove i princip dobra je primaran i konačan. Ublaženi dualizam ponajviše osnova ima u Platonovoj filozofiji jer je se duhovni svet kvalitativno jasno pozicionira prema materijalnom. Kvalifikovani monizam je varijanta gnosticizma prema kojoj se Demijurg ne sagledava uopšte kao božanstvo već kao derivativni entitet, polubožanstvo. Gnostičko-platonističke momente nalazimo na svakom koraku u antičkoj i arapskoj astrologiji. Dualna osnova njenog predmeta bitno kvalifikuje i usmerava prirodu metodološkog sistema. Podela na muške i ženske znake, pasivne i aktivne sekte, orjentalne i okcidentane faktore i sve ostale finije derivacije ovogo principa jesu suština od koje se polazi u tumačenju bilo koje horoskopske karte. Najfiniji i najdirektniji odnos sa gnosticizmom i platonizmom imamo kod pomenutih Pavlovih hermetičkih lotova. Dva osnovna, fortuna i duh, prema ravnopravnoj polaznoj osnovi koja solarni i lunarni princip postavlja na istu ravan, astrološki manifestuju duh radikalnog dualizma. Ptolomejevo insistiranja na fiksnosti prve reference, koja se tiče formule za tačku fortune, bliža je idejama ublaženog dualizma i kvalifikovanog monizma. Astrolog današnjica i ovo mora razumeti kada pristupa tumačenju neba prema tradicionalnim astrološkim pravilima. Priča o dualizmu i monizmu nikako nije predmet periferije ovog umeća već njen centralni motiv. Hermetizam je definitivno radikalno dualistički opredeljen. U 9. knjizi Hermeticuma isti se otvoreno prikazuje kroz lik Nusa, božanstva koje jednako pušta u manifestaciju i dobro i zlo u zavisnosti od toga da li uputstva prima od Boga ili demona. Demonski uputi imaju veze sa 7 smrtnih biblijskih grehova koje prepoznajemo u hermetičkim gresima ubistva, preljube, nasilja nad ocem, bezbožnosti, samoubistva, svetogrđa i davljenja. Jedino je Bog, prema hermetizmu, savršeno izvan svakog zla. Čovek po difoltu ne može biti bezgrešan jer je konzumirao telesnost koju vrhovni Bog ignoriše. Ta indiferentnost Boga samog prema čoveku je u poptunom neskladu sa abrahamskim religijama. Hermetičko stvaranje (kosmogonija) univerzuma je vrlo slično biblijskom. Bog svojevoljno kreira ’’primu materiu’’, osnovni gradivni materijal kosmosa. Prvobitno materijalno jedinstvo potom on diferencira i razdvaja na elemente i raspoređuje ih ravnopravno po nebsekim sferama. U ovom delu vidimo negaciju aristotelijanske ideje o različitosti materije viših i sublunarnih sfera pa je duh hermetizma daleko više platonistički. Stvaranje se dalje prepušta Nusu, Demijurgu, koji uokviruje materijalni svet, ali čoveka ipak kreira prvi Bog prema svom liku, prepuštajući ga kreaciji bez uputa. Posmatrajući univerzum taj hermetički bespolni, androgeni prvi čovek radoznalo počinje da se spušta niz sfere kako bi spoznao celokupnu prirodu. U tom procesu se za istu vezuje i tada počinje njegov pad. Drvo poznanja dobra i zla iz Biblije u hermetizmu je ekvivalent čovekovoj zaljubljenosti u svet koji je kreirao drugi bog Nus, koji prema nekim tumačenjima nije niko drugi do Satana. Proces pada ga tako polno razdvaja (suprotno biblijskoj izvornoj razdvojenosti polova) i on se telesno inkarnira udvajanjem. Na ovaj način pada pod vlast zakona smrtnosti Demijurga izvan bilo kakve milosti prvog boga.

U čemu je onda problem

Kada se uporedi sa hrišćanstvom, koje se bazira na pet osnovnih istina (apsolutni monoteizam bez relativizacije, božansko stvaranje, otelovljenje i iskupljenje, besmrtnost duše uz vaskrsnuće tela i finalno razrešenja raja i pakla), hermetizam i gnosticizam se pozicioniraju kao neprikosnoveno oponentni pokreti koji su potekli iz, sa hrišćanstvom, iste idejne (priscila teologija) osnove. Apsolutni monoteizam isključuje bilo kakvu relativizaciju pa, ukoliko se astrolog deklariše kao hrišćanin, mora prihvatiti aristotelijanski pogled po pitanje duše i tela i Ptolomejev uput u vezi sa tačkom fortune i svim onim što iz toga proizilazi. Osnovna mistična ideja prema kojoj se hermetički lotovi deriviraju ravnopravno prema Mesecu i Suncu, odnosno, fortuni i duhu, kriju radikalni dualizam u sebi. Naročito je zanimljiva ideja prema kojoj malefični planetarni lotovi izvode svoju numeričku poziciju prema fortuni, a benefični prema duhu. Ovo veoma liči na ideju o kosmološkom kraju i finalnoj borbi koja mora pripasti principu dobra. Ta ravnopravnost nije prisutna u hrišćanstvu ni u jednom trenutku osim u onim ‘’tihim’’ eshatološkim izvorima koji govore o izloženosti ljudske duše demonskim stanicama posle smrti. Bez velikog razmišljanja platonistički dualizam prepoznajemo u ovim skrajnutim delovima hrišćanskog nauka. Hermetička maksima ‘’kako gore-tako dole’’ nije svojstvena hrišćanskom duhu jer je svet Boga odvojen od sveta njegovog palog dela pa nikakva simultana kvalitativna pomeranja ne mogu povezati na neposredan način te dve celine. U tom smislu ni sudbina nije moguća a prirori, ali jeste moguća kao pogled iz buduće perspektive gde su svi vremenski momenti okončani. Tako astrolog hrišćanin, kada govori o sudbini, on govori, zapravo, o svršenim izborima iz perspektive budućih vremena. Preegzistencija duše je pitanje na koje svi hrišćani nemaju isti pogled. U pravoslavlju ovako nešto nije moguće, telo i duša su istovremeni i preegzistencija ne postoji. Aristotelijanizam je ovde, čini se, dominantniji. U skladu sa ovim vernik bi trebalo da pristupi i tumačenju hermetičkih lotova koji su imanentniji Platonovom duhu.

Poslednjih desetak godina, sa razvojem internet komunikacija, proširile su se ‘’revolucionarne’’ gnostičke ideje o tome kako hrišćanstvo nije ništa drugo od Crkve formalizovan i prilagođen hermetizam solarnog kulta, teologija perenis koja je drevnog boga Sunca prevela u Hristovu ličnost itd. Navodi o verskim fiksnim praznicima u vezi sa astronomskim obratnicama našeg Sunca, lunarnim fazama i deriviranim ciklusima trebalo je, valjda, da nas ubede kako hrišćanstvo ne nosi poseban i autohton duh koji je zauvek promenio svet antičkog. Slučajnosti ne postoje i to što se tako strastveno afirmiše je samo površno gledanje na ove stvari. Da, Božić ima sve veze sa Jarčevom obratnicom baš kao i praznik Svetog Jovana sa Rakovom, ali kako se manifestacija poklapa na svim nivoima, od najvišeg duhovnog, preko medijalnog simboličkog, do promenljivog fizičkog, ova nas slučajnost nikako ne sme zavesti u pravcu zaključivanja da je to sve o čemu naš duh treba da kontemplira. Pojava hrišćanstva i Hristova objava zauvek su promenili svet u njegovom duhovnom delu. Tri mudaraca, tri kralja, za jednu od interpretacija nose ‘’poniženje’’ gnostičkog nasleđa pred Hristom. I dok neki ovo tumače u apsolutnom smislu odricanja od svake pa i kosmološke gnoze, dotle platonisti hrišćani poklonjenje novozavetnih mudraca tumače kao simbol linije razgraničenja između kosmološkog ljudskog bivstvovanja i hrišćanskog oboženja koje raskida svaku vezu sa istorijskom prethodnicom. Promene koje je pokrenula nova religija nije se odnosila na formalnu istinu o percepciji simbolike stvarnosti već na istinu o načinu na koji se ona može prevazići. Razumavanje ovoga opredeliće svakoga u pravcu vere ili gnoze ili mešovito, ali prema jasnim doktrinama tradicije koje ovako nešto ekskluzivno i omogućuju. Osnovno pitanje koje se danas nameće jeste upravo ovo pitanje. Koliko današnji astrolog ima svest o iznetim pitanjima, koliko je njegovo znanje i razumevanje istorijskih okolnosti, koje su izrodile sve ove pokrete relevantne za duh astrološkog predmeta, uopšte doprinelo njegovom intimnom opredeljenju. Nepobitna je činjenica da astrolog današnjice, iako mu je istorijsko iskustvo bogatije nego iskustvo astrologa davnih epoha, baš zbog tog i takvog iskustva ima neuporedivo teži zadatak jer, na kraju krajeva, njegov je duh oblikovan prema diktatima materijalističke civilizacije. Trend koji će, prema mom dubokom uverenju, obeležiti budućnost tradicionalne astrologije nametnuće pitanja iz ovog teksta kao imperativ i obaveznu prethodnicu tehničkom izučavanju ove discipline. Izučavanje ove oblasti je podeljeno ne na astrološke grane, kako se to najčešće razume, već na izučavanje predmeta i metodologije. To su dve odvojene stvari i suština je da današnji astrolog savladava, više ili manje uspešno, samo drugi deo.

Aristotel

 Platonova filozofija prema astrologiji se može odrediti kao referenca za njenu mističnu, ezoteričnu saržinu jer savršeno usklađen i ritmičan pokret nebeske sfere, zbog takve osobine, čini nju bližom božanskom iz čega se da zaključiti da Platon posmatranje i tumačenje nebeske slike razume kao put oboženja, čime astrologiji daje religijski značaj pre svega. Aristotelov pristup ovoj stvari je donekle drugačiji, ali u krajnjem ishodu jednak. I Aristotel dihotomno razdvaja materiju od forme, ali za razliku od svog učitelja on ideju nije video izvan materije koja ne može postojati pre i iznad nje. Ovakav stav pokreće brojna pitanja koja direktno utiču na primenu pojedinih astroloških metoda, na prvom mestu, hermetičkih tačaka. Aristotelova čuvena metafizika za predmet ima bivstvujuće koje nikako ne može postojati bez bića sa kojim čini neodvojivo jedinstvo. Ideje, tako, postoje u pojedinačnim stvarima, a ne odvojeno od njih, kao kod Platona. Njegova četiri metafizička principa zaokružuju ideju koju je pokrenula presokratovska misao, razvio Platon, a zaokružio sam Aristotel. Ta četiri principa su: materijalni uzrok stvari, formlani (idejni) uzrok, delatni (kretanje) i telehijski (cilj i svrha). Stvarnost je tako materija koja ima ideju i koja se kreće ka cilju. Materija je esencija i to pasivna esencija koja se sama po sebi ne može menjati bez svog aktivnog principa (idejnog, formalnog uzroka). Na ovom nivou astrološku polnu dihotomiju možemo preneti na prva dva metafizička aristotelijanska principa, vatru sa idejom i zemlju sa meterijom ili pozitivne znake sa idejom, a negativne sa materijom. Jedinstvo ova dva principa čini supstanciju i ona postoji na kategorijalan način (ima svoj kvalitet, kvantitet, poziciju u prostoru i vremenu). Materija ima trajnu težnju za prelaskom u svoju formu i taj prelazak je, zapravo, kretanje. Kretanje se tako razume kao prelazak iz potencijalnog u aktuelno stanje i čitav život je to, pretvaranje potencijala u aktuelnost. Formalni princip ljudskog bića jeste njegov razum, ali kao i svakoj stvari u svetu i razumu je neophodna forma (ideja) , svrha (entelehija) i kretanje ka njoj. Prema Aristotelu cilj postojanja stvarnosti jeste čista forma, čista ideja, savršenstvo, Bog sam. On je najviši nivo postojanja i cilj bavljenja naukom, samim tim i astrologijom, jeste da se približimo tom savršenstvu, da ga dostignemo. Kao i kod Platona i u ovim idejama primećujemo začetke gnostičkih religijskih ideja. Mešavina ideja ova dva filozofa kreiraće jedan specifičan stav prema stvorenom univerzumu, stav koji će definisati zapadnu ezoteričnu misao čiji je integralni deo i astrologija sama.
Kao i pitagorejci i Platon je verovao da se nebo okreće oko Zemlje. Nebo je pričvršćeno za staklaste sfere koje klize jedna preko druge dok kruže preko pet čvrstih tela koja odgovaraju ontološkim elementima. Njihovo kretanje na savršeno uređen i predvidiv način stvara tzv. muziku sfera, kosmički zvuk koji čuju samo izabrani. Aristotel je, takođe, verovao u perfekciju univerzuma koja se racionalno može percipirati. I prema njemu Zemlja je u sedištu takvog univerzuma i oko nje se sve okreće u perfektnom ritmu. Njegov kosmos sastoji se od 55 koncentričnih sfera na kojima su raspoređene zvezde i planete. Krajnja sfera, prema njemu, jeste sfera primum mobile koja inicira prvo kretanje ka sferi zvezda nekretnica iz kojih se dalje prenosi i derivira kretanje sa ubrzanjem na niže sfere. U srednjem veku, neki teolozi, poput Tome Akvinskog, pokušali su da pomire aristotelijansku racionalnu filozofiju sa hrišćanstvom. Tako je primum mobile doveden u vezu sa hrišćanskim Nebesima dok je Zemljina centričnost prihvaćena kao božanska usredsređenost na čoveka čija je uloga u kosmosu primarna.


Autor teksta: Nataša Karalić Koprivica

Podaci o autoru


 

Ukoliko koristite Facebook, Twitter, MySpace, Digg ili neki drugi od mnogobrojnih Social Networking sajtova, podelite sadržaj ove stranice sa svojim prijateljima.